Naši su volonteri upoznali su toliko ranjenika, nagledali su se toliko patnje i boli pasjih ranjenih dušica koje nam gotovo svakodnevno stižu.
Kada ih vidite prvi puta ne možete si dozvoliti luksuz i rasplakati se. Posla je previše, previše je tih malenih bića koji vas gledaju očima punima straha, boli, nade… Sreću nalazite u drugim stvarima; kada im omogućite čisti boksić, kada ih podragate, prošetate (ako smiju šetati), kada vidite da im je bolje i da je bol minula. Najveća je sreća kada ozdrave i nađu predivan dom, a vi ih sretnete u gradu s njihovim udomiteljima, njegovane, zadovoljne, voljene.
Na slici je jednogodišnji Peky. Stigao nam je prije dvadesetak dana, potpuno zapušten, s izrazito teškom ozljedom nožice, točnije samo s dijelom nožice jer je dio nedostajao. Navodno je, u trenutku kada je nađen, oko vrata imao zalijepljen papir na kojem je pisalo „UDOMI ME“!?!
Nožica se morala potpuno amputirati. Dlaku na guzi morali smo pobrijati jer je bila toliko zapuštena i isprepletena da nije mogao normalno kakati. Peky je trenutno loše volje što nije niti čudo s obzirom na vrstu traume s kojom je stigao i s groznom boli koju je imao.
Poželite Pekyju brzi oporavak, poželite da što prije postane sretan, voljen i njegovan tronožac kojega ćete viđati u gradu s njegovim ljudima.